Црно злато
Чарна Поповић, Бело
блато, Удружење књижевника и књижевних
преводилаца Панчева, 2012.
преводилаца Панчева, 2012.
Нека ја будем онај што воли више.
Давид Албахари
Када песник сабере песме и обликује их у
збирку коју потом и објави, његова поезија је, очито, негде стигла. Будући да Белом
блату претходе две књиге, поезија Чарне Поповић је негде већ стизала,
па је искуство понесено са места на којима је боравила, и те како определило да
крене ка месту на коме се зауставило Бело
блато.
Прву збирку Поповићеве – Аутоканибализам,
објавила је Матица српска 2010, у знаменитој едицији Прва књига. Језичко
мајсторство је упадљиво својство ове збирке. Верујући у лудистичку улогу
језика, песникиња се игра речима, трага за досетком, поентом. Речи су алатке за
ископавање смисла. У Белом блату је мање трагања, а више
препуштања, као да речи долазе саме. Песникиња, која је најпре користила речи,
сада је почела речима да служи. Мајсторство је присутно, али неупадљиво, будући
да је слика, по важности, дорасла смислу, или га, чак, надишла. Ова промена је
последица различитог подстицаја за стварање песме. У Аутоканибализму песма је
одговор на позив конкретне „ситуације“. Све тежи томе да се, обликовано у
песму, осмисли. Поезија Белог блата плод је песникињиних сусрета са собом, уприличених
по унутрашњем, призиву. У књизи се издвајају три врсте сусрета: „ја и ја“, „ја
и ти“, „ја и песма“. Први учесник је присутан и активан (емоционално, мисаоно,
вербално). Други је одсутан, замишљан и ћутљив, као да је - замишљен. Бело блато је ниска разговора са собом,
заснованих на обраћању Другоме, кога треба будити, оживљавати, таман толико да
не утоне у дубок сан. Бело блато није обележено надом у
обнављање прошлог, него настојањем да се прошло сачува од заборава. Стога
песникиња више дочарава но што осмишљава, а лирски субјект ствара себи ризницу
слика за незаборав. Самосвојност и сугестивност слике важна је одлика
Белог блата. Смисао је скривен у слици. Не треба га, првенствено,
разумети, важније је уочити његово присуство, то јест, видети га, сместити у
очи и учинити делом сопственог погледа („па, као ни ја, не успеваш да уочиш
целину / која је сва у наборима фармерки / које спокојно спавају / на тек
лакираном паркету // као растворене маказе“).
Несвакидашњу књигу, збирку статуса За
лајк, не за игнор, ја сам рођена, објавио је КОВ 2011. године.
Песникиња-статусар се овде представља као модерна Антигона, коју, попут Софоклове
јунакиње краси пркос, опредељеност, будност, доследност. У Белом блату је присутна
другачија Антигона. То је рањива жена налик на Антигону у тамници, која се не
одриче идеала, не каје се, само је изгубила пркос. Заустављена хероина одједном
почиње да тугује и увиђа како се, изабравши једну љубав, лишила других љубави,
вредности брака и породичног живота. Антигони је туђа мржња лако одузела друге
љубави, које је, вођена бескомпромисним избором, запоставила.
Лирски
субјект у Белом блату, такође је, ослободивши се пркоса, уверености и
тврђења, постао пријемчив за слутњу, смутњу и сумњу. Ова промена постаје јасна
када упоредимо стару и нову песму, истог наслова. У Часу анатомије (Аутоканибализам) страст је
свеприсутна и надмоћна: „у мојим мишићима / нема жила крви меса / све у њима је
/ страст“. Верујући у градитељску моћ страсти, лирски субјект се, у њену
корист, одриче других „састојака“ себе. Пошто је стварнија и постојанија („не
трули као / месо“), страст омогућује да „јаче и стварније / волим“. Час анатомије (други део), из збирке Бело
блато, поетизује тренутак након акта чулне љубави. Испоставља се да је
грађење кроз страст, у ствари, разграђивање и поткопавање сопственог бића.
Повратак у стварност води хватању за „мозак“ („пружамо остатке руку ка њему /
раскомадане удове јуримо по пољу / и скупљамо жиле за прву помоћ“). Страст је
сила која пустоши, жиле су завој за превијање рана или конац за спајање
рашивених делова, а љубав тек тренутни бљесак, комета која јури даље, док се
раздвојена тела реконструишу у неке нове, хладне планете.
У песми Из
корена лирски субјект је овако представљен: она упада у рупу када жури,
смета јој жива ограда која не зна да ли припада небу или земљи, смета јој и
сова због које не може да спава, фрустрира је штреберка што по цео дан учи,
кажу јој да није женствена... На овај, одређујући списак сметњи, лирски субјект
ће, прети, одговорити списком ствари које треба да уради, а тај пластифицирани циљ за који ће живети,
омогућиће одбацивање сувишних делова себе. Огољавање, међутим, води ка
прикладној, а не личној суштини. Промена из корена представљена је као процес
изједначавања са светом, које се постиже укидањем личних својстава (сувишности). Ако би се променила из
корена, „јунакиња“ песме постала би као штреберка, али би изгубила загледаност која је чини особеном:
„...док ја с књигом у руци / гледам кроз прозор у њене дивне зелене завесе“. До
промене, на срећу, неће доћи. Песникиња се поиграва фразом „из корена“,
показујући колико смо склони заваравању, а заправо неспособни да закорачимо
преко границе декламације. Користећи
вербалну формулу, тек убеђујемо себе да ћемо нешто урадити. Иронијско
поигравање идиомом присутно је и у песми Из
дна очне дупље. Њиме се овде остварује депатетизација, те се од
потенцијалне „јадиковке“ на почетку („мрзим те док одлазиш с осмехом / као да
не постојим и као да те не гледам“), стиже до уверљиве поенте: „само ћу рећи
јеби се // из дна очне дупље // и
притом користи кондом / направљен од мог одсуства“.
Бело блато се откључава препознавањем
ироније, а отвара уочавањем вишезначности. У насловној, љубавној песми читамо стихове: „а било би много безболније да
се возим у кругу / двојке“. Устаљени
израз „круг двојке“ постаје, кроз песму, значењски разнолик. Он је знак
аутоироније пошто се лирски субјект врти у кругу прошлости. Истовремено је и
алузија на изузетност искуства љубави, па се они, што су љубављу дотакнути,
возе, привилеговани, у кругу двојке. Може, такође, бити и исечак сећања на дане
љубави и стварне, заједничке вожње у кругу двојке. Или слутња лирског субјекта
да би прихватање напуштености, „двојке“ (реч „двојка“ је опкорачењем маркирана),
донело олакшање. Сличан поступак препознајемо у песми Све што ме мами: „а ја да побегнем у најскривенији део /твоје
кључне кости“. Лирски субјект бира „кључну“, односно, „најважнију“ кост, ону
што је, као да каже, „кључ“ за тебе, и ону коју изузетном (кључном) чини наша
љубав. Метафора „кључна кост“ открива још један необичан песнички поступак
Поповићеве. Она, наиме, често преузима „реквизите“ из других области, попут
медицине, на пример. Поезија постаје пунокрвна, напајајући се крвљу из љубави,
која, у стварности нереализована, бледи и постаје малокрвна (Трансфузија). Естетизовање непоетског и
детронизација литерарних метафора освежавају поетско ткиво и јачају његову
отпорност на банално и „већ виђено“.
У предговору властитој збирци песама,
Борхес примећује да постоји интелектуална и вербална поезија: прва жели нешто
да каже, ниже идеје обликоване у мисли, усваја се разумевањем; друга говори
сликама,“не жели ништа да каже, а као музика каже све“. Бело блато је ближе
вербалној поезији и, како смо раније истакли, самосвојне слике неретко „искачу“
из песама. У песми У небитој ноћи
Поповићева сликама прича причу (лежање на трави затворених очију, терање мува
рукама дигнутим у небо, ширење мириса креме за тело...). Слике наговештавају
смисао, но он је неухватљив и не изазива на трагање. Слике, међутим, позивају
на препуштање. Ако их следимо и пустимо да се одвије филм у нашој свести, из
дубине песме изрониће емоција – меланхолија. Песникиња дочарава игру између двоје
људи, суптилну, само њима знану. Сликама ухваћена и запамћена игра за двоје
постаје најснажнија потврда љубави.
Песма У
небитној ноћи нуди читаоцу овакве стихове: „скупљам палчеве и крцкам
универзум у костима / док наслоњене о њих, у сутон, седе месо и кожа“. Слика је
сугестивна, густа и заносна. Не мора да каже ништа, а може да каже све. На
крају песме уочавамо мотив рупе за љубавнике: „само ми седимо у светлом кратеру
с неколико / речи у резерви“. Постепено приближавање љубавника, које лирски
субјект кроз песму замишља, води тренутку додира двеју душа, у којем су намере
„смиреније али јасније“. Тада замишљено постаје стварно, а љубавници, имуни на
таму што се лагано спушта на свет, седе једно уз друго у светлом склоништу,
усред света који полако постаје непрозиран. А онда следи обрт: оно што је било,
одавно већ није ту, стварно опет постаје замишљено, а склониште- кратер
празнина коју љубавници не могу собом испунити. Сличан мотив налазимо и у Белом блату: „...и ископам себи дубоку / рупу / тамо где смо
седели“. Живећи од остатака љубави („оних стотинак порука које смо разменили“),
лирски субјект помишља да овековечи место на коме су некад седеле „две
изгубљене душе“. Ископаће за себе место у свету. Вратиће се на место љубави,
која је постала злочин у свету што не жели њоме да се бави, и, поново ће је
проживети. Ако уклони трагове, љубав ће постати савршен злочин, очувана
интимност.
У Белом блату готово све песме су
љубавне. Обелодањујући разноврсне нијансе и манифестације љубави, оне сведоче о
сложености овог осећања. Љубав је
ванредно стање, искључивање из света, грозничаво чекање у којем лирски субјект,
крволочно гладујући, једе себе (Све што
ме мами). Љубав је чежња за савладавањем одсутности у присутности, глад за
истинским присуством Другог, без шума у вези (Соларна енергија). У песми Оно
што нас плаши љубав проговара страхом – она стрепи за вољеног јер га није
загрејала сопственим месом, изврнувши кожу –„јер ти нисам дала своје шаке од
преврнуте коже“. Плаши се његовог незадовољства, изобиља његове страсти, његове
лепоте, његовог страха, плаши се могућности да њена љубав није довољна за љубав.
Ако је слатко од љубави, које носи вољеном за доручак – од папира, онда су и
страхови од папира. И љубав је тек крхка, трошна замисао, што постоји само на
папиру. Љубавна предаја се у песми Мравињак
изједначава са опсесијом која се само на тренутак зауставља ради задовољења
свесно изазване физиолошке потребе. Љубавна глад је од љубави већа, па позив на
љубав, који лирски субјект упућује жељеном бићу, садржи, до лудила испланиране
кораке, како би се љубав присвојила и задржала. У песми Подношљива лакоћа непостојања, страх од варљивости љубави, међутим,
води правовременом одустајању, не би ли се избегло сведочење о неминовном
претварању постојања у непостојање. Лирски субјект у песми Природна теретана дише љубав, па стога, са рукама подигнутим
високо, јури за ваздухом који је вољени издахнуо. Она је марионета за коју је
љубав неопходност, он је луткар за кога је љубав игра у којој се, мало-помало,
претвара да се не игра.
Лепотом и тананошћу издваја се песма С онога света, која дира чистим осећањем
бола, неолакшаним иронијом, и помирљивошћу, неспутаном љубавном помамом. Љубав
је овде кратак додир што припада ономе свету, додир залутао у овај свет, којим ознојана
рука доноси чисту воду за умивање од које ће душа чистотом да замирише. Када
руке и воде више нема, скупљају се туђе воде, живи се од туђих љубави.
У Минском
пољу сабрана су искуства свих песама из збирке. Љубав је ратовање за љубав,
непрестана борба за могућност да се воли крвљу, немогућност да се „наученим“
усаврши наредно љубавно искуство, одбијање да се види неприхватљива
очигледност... „Газимо ме“ из ове песме може да се пренесе у остале – не ради
се, притом, о жртвовању нити љубавном поткупљивању, чак ни о чежњи за
сједињењем са вољеним, већ о Њеној жудњи да припадне Другоме потпуно.
Стомак лирског субјекта из Минског поља пун је рупа које прецизно
буше јутарње кафе током љубавног гладовања („то је читаво поље нафтних
бушотина“). Љубав је, дакле, црно злато, које шикне у оном ко упорно буши по
себи, ишчекујући Другог. Нагомилане рупе нарушавају безбедност унутрашњег
предела. Али пронађено црно злато ставља у погон све животне механизме.
У рефлексивној песми Као упијање лепог Поповићева рефлексију доводи у питање и каже „да
смисао не треба да постоји никако другачије / осим / као одраз нашег
неразмишљања о лепом / само као упијање лепог“. Док природа прети („кестење је
падало и претило“), а незаинтересовани људи пролазе („док су се возачи брижљиво
паркирали и пролазили / поред мене као да сам невидљива“), остајемо сами ја и
ја. И, упијање лепог. Ова песма показује како се у Белом блату лирски
субјект, она, одређује више према себи, а мање према свету. Уместо да тражи
свет у каквом би са радошћу заузела своје место, она тражи онакву себе у коју
би свет могао удобно да се смести.
Поезија је код Поповићеве љубавница која не
изневерава: „с рукама спремним да уђу још дубље / и ногама спремним да заувек
ту остану“. У последњој песми, међутим, песникиња се недвосмислено опредељује
за живот и показује да песма извире из недостајања, носталгије, недоживљеног
или преживљеног: „жао ми је ваше љубави // жао ми је свега о чему /смо морали
да пишемо песме“.
Чарна Поповић усредсређено и прецизно
развија песме, на чијем крају није разрешење, него олакшање. Олакшање наступа у
тренутку када се све сложи, јер, да се није сложило, песма би потрајала још
који стих. Сусрећући се са песмом, читалац присуствује постепеном слагању, па
тако, испрва, осећа пријатност коју грађење, раст, хармонизација, увек
узрокују. Али, онда стиже до трена када недостаје још једна цигла. Тада се срце
стегне и почиње немир. Има ли песникиња ту последњу циглу? Да ли ће је, можда,
тек наћи, исписујући претпоследњи стих? Чарна Поповић увек има реч којом
завршава градњу. Без те речи-цигле песма се не би срушила. Само би имала рупу.
А кроз рупу би дунуо ветар. И, онда би, од његовог звиждука, у унутрашњости
песме почели немири. Читалац би и тада уживао. Али, овако, добија награду –
поверење у свет због испуњеног необећаног обећања, оног што је, уместо
песникиње, али у њено име, сам себи обећао.
И, гле, Чарна Поповић га је испунила.
Невена Стефановић
Нека нас посматра
Џон Макгрегор, Ако
нико не говори о скривеним стварима,
ВООКА 2011.
ВООКА 2011.
Пред
крај Макгрегоровог романа девојчица прекида игру како би рекла оцу да је на
небу видела крило анђела. Насупрот детету из бајке, она види невидљиво, али је
и њен поглед израз моћи недостижне одраслима. Та моћ се овде јавља у заносу
игре и такође је знак безбрижности. У свету романа „Ако нико не говори о
скривеним стварима“ безбрижност је својствена само деци. Одрасли су је,
оптерећени животом, успут изгубили. Уколико је, изненада, накратко нађу,
плаћају високу цену.
У
уводном поглављу романа читаоцу се обраћа приповедач анђеоског гласа који,
попут анђела из Вендерсовог филма Небо над Берлином, посматра град и слуша
његову песму. Слично филмским анђелима, који ће, касније, ослушкивати мисли
људи на улицама Берлина, и Макгрегоров приповедач-анђео умеће да чује нечујно, како би, потом, исплео причу
од неизговорених мисли становника једне улице, додирнувши у њима запретено,
потиснуто – скривено.
Иако
не представља почетак саме приче, пролог романа је веома значајан. Кроз њега
се, најпре, провлачи мотив „скривеног“, мисаони рефрен романа, и наговештава се
његова вишезначност. Говорећи о песми града, најјаснијој ноћу, у тишини,
приповедач-анђео примећује да она путује преко успаваних површина до места које
је скривено у нама. Ради се, дакле, о нечему што је у нама прекривено и чије би
нам откривање омогућило сазнавање „немуштог“ језика и разумевање тајног говора
ствари што нас окружују. Песма града је, такође, скривена – умирујући, тихи шум
клима уређаја је, на пример, успаванка за уморне улице, а расклимани поклопци
шахтова су налик на кастањете од ливеног гвожђа. Сви звукови, овако доживљени,
чине хармонију жамора. Изузетно прерушено у обично, у ствари, опет је – скривено.
У
уводу, посредно, анђеоски приповедач представља поступак којим ће нам
исприповедати причу. Песма града је најгласнија, каже, ако издвојимо сваку
ноту. Сваки лик, учесник приче, представљаће једну ноту, а приповедач ће се
кретати од једног до другог, нижући „ноте“ и показујући шта у истом тренутку
раде различити људи. Наратор-анђео повлачиће одједном више линија живота,
остварујући сазвучје које подсећа на „здружене“ мотиве фуге, то јест, на
полифону музичку композицију. Прича, тако, није одређена јунаком који се
развија кроз време, него изабраним тренуцима. Кроз издвојене исечке времена
последњег дана лета у једној улици неког града пропуштају се сви ликови, те се,
у сваком тренутку огледа цео живот.
Макгрегорови ликови су безимени. Одсуство имена, ипак, није знак
одсуства личности, нити критичког става приповдача према њима. Изостављањем
имена се употпуњује слика света у којем су људи туђинци и једни другима
невидљиви. Макгрегоров човек је, заправо, постао сенка неиспуњеног сна и
потиснутог, скривеног бола, па га
видљивим чини број куће у којој станује: младић болних очију из броја 18 крије
љубав према девојци из суседства; старац из броја 20 прећуткује жени да је
тешко болестан; човек опечених руку из броја 16 таји бол због губитка супруге у
пожару; мајка близанаца и замишљене девојчице – из броја 19, не исказује
потребу за предахом и тренуцима интимности са мужем ... Скривање је последица страха, стида, жеље да
се најближи заштите. Свако је сам са својим болом. Не ради се, при том, о
изолацији, него о повлачењу, усредсређености на себе. Јачањем овакве
усредсређености слаби пажљивост, а тиме и могућност да се нешто важно примети,
што, напослетку, води пропусту.
Глас приповедача-анђела се ритмично смењује са
гласом још једног причаоца. Ради се о „девојци из броја 22, кратке, плаве косе
и малих правоугаоних наочара, са најлепшим и најслађим осмехом“. Наратори
наизменично добијају реч и имају исти циљ – дирнути трагедијом једне летње
вечери, враћају се том дану како би, призивајући у сећање детаље, оживљавајући
оно што је тек прострујало свешћу, разумели узрок и смисао несреће. Девојка из
броја 22, сведок догађаја, причу обликује као исповест и преиспитивање. Она се,
након три године, враћа у мислима изузетном летњем дану због којег се њен живот
променио, питајући се да ли је нешто пропустила. Она отвара унутрашње око,
„замрзава“ у мислима призване призоре и, посматрајући некадашње суседе, тражи одблеске скривеног, који садрже семе
неминовности. Она, у ствари, покушава да открије знаке тренутка у којем се
несрећа обликовала као неумитност. Препознавање ових знакова значило би
могућност спречавања трагедије. О стидљивој и снажној љубави младића из броја
18, којег је, окренута одвећ себи, олако схватала, сазнала је након његове
погибије. Трагедија, дакле, не сме да се понови. Осим тога, у изгубљеном времену
треба „ухватити“, а потом сачувати час почетка сопствене промене која је живот
учинила пунијим, јаснијим – подношљивијим.
Важну улогу у Макгрегоровом роману има киша. Она залива ликове, води
самозабораву и илузији о новом животу у којем скривено више не боли, јер се бол
преображава у способност уживања у тренутку. Тада, за оне што су патили или
губили, пријатност добија вишу вредност. Посматране кроз завесу кише, ствари
изгледају другачије: у погледу човека опечених руку тамна барица воде постаје
немирна, црна коса супруге изгубљене у пожару; иза кишне завесе, ретки интимни
тренуци супружницима миришу на вечност.
Говорећи
у уводном поглављу о песми града, приповедач-анђео примећује како она у једном
тренутку стаје, „у сендвичу између ноћних птица и раноранилаца“. Наступа чудо
тишине када све утихне, као пауза између откуцаја срца, коју вреди окусити „јер
ће свет ускоро поново бити компликован“. Ако нико не говори о скривеним
стварима и ћутање се продужи, тренутак тишине може да стекне одлучност и заустави
срце или произведе аритмију. Ако нико не говори о скривеним стварима, тренутак
ужасне неизбежности је већ ту, међу нама.
Један од анђела из Неба над
Берлином одриче се вечности и пада у живот, не би ли осетио његов укус и уживао
у његовим бојама. Макгрегоров приповедач анђеоског гласа остаје изнад града. Не
поправља свет, посматра га. Посматрајући с љубављу, види скривене изузетне
појединости, види светлу страну света, чиме га потврђује и чини достојним
прихватања.
Ако
нико не говори о скривеним стварима, оне ће заувек остати скривене.
Невена Стефановић
Хладне руке, топло срце
Амос Оз, Мој Михаел, Лагуна 2011.
Прича из романа Мој Михаел могла би се представити као ланац сачињен од
две врсте карика: једну чини свакодневица Хане и Михаела, развој њиховог
љубавног „романа“ сагледан из угла главне јунакиње, приповедача Хане; друга
врста карика је изливена од Ханиних снова, „прекорачења“ у којима она „напушта“
свет, путује кроз сопствене унутрашње пределе, досежући једну стварнију
стварност, чудесну реалност.
Рекло
би се да Хана и Михаел имају „све“ (љубав, дом, уређен породични
живот...). Хана, ипак, у свему види
неизбрисив жиг недовољности. Не може да одвоји поглед од жига пошто не може да
се помири са слутњом да из дана у дан тек попуњава образац за живот. Њено биће је непрестано
узнемирено, устрептало, прожето носталгијом за нечим што је остало у детињству,
а од чега нe може да
се опрости. У тренуцима загледаности у себе Хана оживљава лик оца, покушавајући
да његовим речима и поступцима изоштри сопствени лик. Сећа се, такође, лешкарења за време
„боловања“ и уживања у уснулом стању, када се осећала као чамац чија посада
спава, а он плови куда га носи сан.
Пошто се, након ових „прекорачења“ врати у свакодневни живот са мужем Михаелом
и сином Јаиром, Хана ништа не доживљава као присно и познато. Помињући по
именима људе из околине, сваки пут додаје „моја најбоља пријатељица“, „њена
кућна помоћница“.., и, наравно, „мој Михаел“, као да јој је потребна додатна
оријентација у свету који не осећа као свој. Хана зна шта није – није јака,
није желела да буде девојчица, није одлучна, али не разуме шта „јесте“ јер не
уме да повеже и састави у целину препознате „састојке“ свога бића. Да би то
учинила, морала би да се, и у стварном животу, отисне на пучину. Али, њен
чамац је привезан за обалу прошлости, па
је слободна пловидба могућа само у машти, када се снагом носталгије обликују
снови, а чамац одваја од обале.
Озова јунакиња подсећа на Ану Карењину, Ему Бовари, те Фату Авдагину и
Софку. Повезује их болна подвојеност која ломи личност и чини је преосетљивом
за живот. Ханине литерарне претходнице превазилазе унутрашњи несклад ремећењем
спољашњег поретка ствари – прељубом, самоубиством, поништавањем себе кроз
препуштање приземном и ниском. Оз је, обликујући Ханин лик, закорачио даље.
Његова јунакиња не нарушава поредак, њена подвојеност не води одлучујућим
поступцима. Ханина „прекорачења“ одвијају се једино изнутра.
Хана, заправо, не изневерава свакодневни живот, она га, повремено,
издаје. Да би му се вратила. Да би наставила да игра улогу супруге и мајке. Иако
јој је та улога често тешка, неретко страна, она од ње не одустаје.
Оз
није замислио „заокружену“ јунакињу, коју читалац постепено упознаје. Лепота
његовог поступка огледа се у двоструком откривању: Хана је непозната себи
колико и читаоцу, тако да, истовремено, Хана упознаје себе и читалац упознаје
Хану. У том смислу се издваја сцена која претходи јунакињиној болести. Док
једне вечери седи у друштву пријатеља, она примећује како је „купола од
непробојног стакла пала на нас и раздвојила наше животе од предмета, места,
људи“. Речи пријатеља су неразговетне због тог стакла, које чак није ни провидно.
Само по изразима лица наслућује се нешто од значења... Понекад се и обриси
распрше и претворе у нејасну масу.
У Хани се тада, одједном, уобличава сазнање о
немогућности и неопходности истинског додира, чинећи тренутак изузетним и
неподношљивим.
Другом приликом, посматрајући чемпресе на ветру, Хана примећује како се
они повијају и усправљају, те закључује да је свака савитљивост чаролија –
наставља се, а у исто време је хладна и мирна.
И, госпођа Хана Гонен покушава да увежба савитљивост и освоји чаролију.
Знајући да ће њен Михаел увек остати смирен, сталожен, недотакнут жељом за
другачијим додиром, да у заједничком животу неће бити одступања од истог,
сигурног смера, она се опредељује за писање и сан као облике „савитљивости“.
На
почетку романа, представљајући се као приповедач и јунакиња приче која ће уследити,
Хана писање приказујекао спас. Записивање исповести и њено уметничко обликовање
отвара Хани пролаз ка свету који је налик на њен свет снова. Писати значи бити
у свету, али бити и негде другде. На крају романа, јунакиња дочарава један свој
сан: браћа близанци са којима се дружила у детињству долазе и дижу све у ваздух.
Она, симболички, у сну, уништава сопствени живот у друштву да би се тај живот,
потом, кроз писање васпоставио – уредио и разумео.
Ханине руке остају хладне у суморном Јерусалиму и бескрвном спољашњем
свету, али њено срце греје унутрашња раскош и снови што неуморно плове крвљу.
Или, како би рекао Лорка: Љубимо се/кроз кристал/Чудесна тамница/чија су
врата/луна.
Невена Стефановић
Сан о величини
Мајкл Канингем, Док не падне ноћ, Архипелаг 2011.
Мајкл Канингем, Месо и крв, Политика и Народна књига 2004.
Романи Док не падне ноћ и Месо и крв су, попут награђеног романа, дубоки, танани, озбиљни, умни и лепи. Канингем у њима пише о породици, идентитету, љубави, лепоти, сексуалности... Док не падне ноћ је камерни роман, чији су протагонисти супружници Питер и Ребека Харис, који, до појаве Ребекиног знатно млађег брата Грелета, воде, рекло би се, складан и испуњен живот. Иако су Харисови Њујорчани, те се светлост велеграда пробија из позадине, прича се одвија на малој сцени: у породичној кући, Питеровој галерији, пријатељичином врту, кафеу... У фином асфалту живота Харисових, који је прекрио несигурност, сумње, бол, губитке из прошлости, појављује се пукотина доласком Ребекиног брата. И, све више се шири. Из ње почињу да искачу искушења, страст, неочекивана чежња да се побегне из сопственог живота чија устаљеност одједном постаје мана, а сигурност – привид. Питерова очараност Грелетовом лепотом, као и лепотом рођеног брата којег је изгубио, призива идеје из Смрти у Венецији Томаса Мана, где главни јунак бива занесен лепотом непознатог дечака. У оба дела емоције преображавају живот , а у младим мушкарцима којима се диве, јунаци виде отеловљење лепог, оживело уметничко дело. Алузија на хомосексуалност служи, такође, истицању несклада душе и тела и показује како у човековом телу често борави душа странкиња, која се обрела на месту што јој није дом.
Канингемови ликови нису изузетни – не издвајају се ретким способностима нити се неуморно боре против невоља и неправде, него се, како умеју, носе са животом. Јунаци Канингемових прича нису ни заводљиви, какви би били да су им животи испуњени преокретима и авантурама. Они су, пре свега, човечни, а њихова привлачност потиче од крхкости и недостатка равнотеже. И, мада не изазивају дивљење, буде саосећање. Подсећају нас на властиту рањивост и чине је прихватљивом.
Међу сновима што их заносе, један је разоран – сан о сопственој величини. У роману Док не падне ноћ Канингем се према томе односи са иронијом и хумором. Питер Харис је смешан, али и љубак у тежњи да буде важан, да због њега неко напусти све и преобрати живот. Кад сан исцури, он се буди постиђен. У роману Месо и крв Канингем је критичнији и оштрији - показује последице оваквог сна, те јунаци нису само посрамљени, већ заиста страдају. Велика очекивања Константина Статоса, сан о блиставости и бриљантности, преноси се на његове потомке. Они који не успевају да се одупру прикривеним, али јасним очекивањима, доживљавају трагедију. Један од Константинових унука страда јер не може да издржи притисак неподобности и тежину претварања пред дедом. Насупрот њему, други унук, Џамал, ванбрачно дете жене оболеле од сиде, расте од мајчине тихе и ослобађајуће љубави, без осећаја кривице. Пратећи личну унутрашњу мелодију, не дотиче срце таме, но доспева у средиште музике, на светло и сигурно место.
Роман Док не падне ноћ представља густу, ефектну прозу која најпре осваја сјајем делова, а потом и снагом целине. Месо и крв је проходнији роман, оставља читаоцу времена за предах и разврставање утисака, као путовање које ће засијати тек када се заврши. Сећање на Харисове прати задовољство од бљеска призора, док сећање на Статосе ствара уживање због откривања лепоте путовања.
Невена Стефановић
Доброта и стрпљивост
Марио Варгас Љоса, Авантуре неваљале девојчице, Лагуна 2008.
Овај роман је дело литерарног мађионичара, који се читаоцу обраћа на два начина – гласно и шапатом. Када говори гласно, заводи читаоца и ласка његовој способности да чује и разуме изговорено. Док шапуће, усхићује и узнемирава читаочев дух. Гласном приповедном току припада узбудљива љубавна историја Рикарда и Чилеанкице, раскошна прича о Лими, Паризу, Лондону.., градовима кроз које путујемо заједно са јунацима, повест о преварама и преображајима „неваљале девојчице“, која непрестано хита ка новој авантури. Ако се, ојачани и освежени уживањем у Љосином разговетном гласу напрегнемо, разабраћемо и оно што шапуће. Препознаћемо тада вредност заклоњених делова романа, као што је, на пример, прича о тајанственом градитељу лукобрана, чији смисао сенчи изграђени књижевни свет, чинећи га пуним и живим. Љоса ће нам, такође, шапнути да је прави јунак романа „добри дечко“, Рикардо, иако није добио част да се нађе у наслову. Његова животна прича савим је одређена љубављу. Из ње ћемо сазнати да је љубав таленат, редак дар који се развија добротом и стрпљивошћу. И да је за многе неухватљива јер захтева темељну великодушност, која је особина ретких. Рикардо је један од њих.
Невена Стефановић
Авантуре неваљале девојчице, коментари
Рикардо, Перуанац, главни јунак романа, од ране младости заљубљен је у Чилеанкицу, која је духовита, оригинална, интригантна, и, пре свега, лепа.
Он је преводилац, али и филозоф, пустолов, путописац. Можда, највише, авантуриста. Да ли зато што мора или хоће да буде такав?
Свако од нас ко уплови у књигу мислиће другачије. Али, сви ћемо се сложити – емоција коју Рикардито даје, остаје у мислима, остаје да буде преживљена и много времена после затварања корица. Тај круг осећања нас обузима и даје праву вредност укусу који се раствара на уснама када изговарамо с поносом: читали смо нобеловца!
Јована Гарић
Прелепа и несвакидашња прича ољубави, али и патњи, очајању, чежњи и другим демонима које љубав носи. Док се живописни пејзажи европских метропола смењују а године пролазе, љубав и њени демони остају. На крају се питамо да ли је по среди случајност или судбина, и, вреди ли ризиковати и препустити се чарима љубави, те „неваљале девојчице“.
Ана Миљуш
Чудесна прича о двоје случајних партнера. Огромна љубав према драгој дочарана је на свакој страници књиге. Без престанка сам окретала стране, тражећи неку нову заврзламу, неки нови сусрет, нови опис његове љубави према њој, нови призор њене окрутности, и, непрестано сам добијала нешто неочекивано, од чега би ме обузимало узбуђење. Он, тако нежан, добар, брижан, заљубљен, а она тако дрска, лукава, тајновита и враголаста – супротности које чине живот занимљивијим него што иначе јесте.
Анђела Стан
Изузетан роман. Подстакао ме је да дубоко размишљам о постојању безусловне љубави. Уживала сам читајући га.
Ивана Цвијетић
Дивна, атипична, али, и даље, веома људска љубавна прича, без и једне сувишне речи. После читања Авантура читалац је промењен.
Јована Перић
Марио Варгас Љоса у роману Авантуре неваљале девојчице обухвата наизглед очигледну, универзалну тему – љубав и даје јој нестално обличје, сасвим свемогући лик, који јурњавом по свету и истрајношћу кроз дуги низ година испољава своје главне одлике: вечност и ванпросторност, ону, већ споменуту универзалност која ће је учинити приступачном и непромењеном у сваком тренутку, а опет, недовољно питомом.
Контрастом између два главна лика (бескрупулозна, дивља Чилеанкица и блесави, бескрајно заљубљени Рикардо, чија је љубав свежа и непохабана), уз пропратне детаље, одлична запажања о простору, љупко задирање у ситнице са, готово дечјом радозналошћу, указује на празнину живота у сукобу са чудесним вртлогом присуства вољене особе (злочинитеља или доброчинитеља). Роман је испуњен бројним опаскама о култури, политичким дешавањима, које су исказане помало немаштовитим стилом, без врцавог хумора који очарава читаоца. Љоса користи архетипске ситуације како би дочарао пороке људске природе: бесконачну, неутољиву, себичну глад и чежњу за неухватљивим, за демоном који ће нас навсти да жудимо за оним што нам измиче – треперавим, светлуцавим трагом поруге.
Индиректан пренос
Ким Туј Ли, Ру, CLIO, Београд 2011.
Међу разноврсним библиотекама издавачке куће CLIO будну пажњу заслужује библиотека Грал, у којој се објављује квалитетна проза неафирмисаних, још „непрепознатих“ аутора.
Ру је роман првенац канадске списатељице вијетнамског порекла Ким Туј Ли. Вештином и убедљивошћу искусног писца ауторка је извезла породичну причу о бекству од репресије, страхотама избегличког живота, тешкоћама привикавања на нову средину и културу, но, пре свега – о храбрости да се гледа напред, вери „да један хоризонт увек прикрива други и тако у бесконачност до неизрециве лепоте обнављања“. Иако тематика и временски распон у коме се одвијају описани животи садрже јасан епски „профил“, ауторка породичну причу не приповеда као сагу, већ је везе ситним потезима, те она подсећа на скуп финих орнамената израђених танким концем, у свили.
Могло би се рећи и овако: Ру је кратак поетски роман скројен од призора из живота главне јунакиње и њене породице. Списатељица, при том, не исцртава линију живота, него оставља тачкице од којих читалац треба да реконструише тај живот. Стиче се утисак да јунакиња-приповедач очекује саучесништво и саосећање. Она, додуше, своју причу прича сигурно и пажљиво, али, истовремено, изабраним начином сугерише да је свакоме потребан ехо сопственог гласа. Одјекивање у другоме значи непрекинуто размишљање, корак ка незабораву и сазнање да је све, макар деловало коначно, заправо „отворено“.
У начину на који приповеда Ким Туј Ли препознаје се поступак који бисмо могли назвати индиректним преносом. Приповедање је обликовано као сећање, као прича о прошлом, удаљеном а живом. Исечци приче одговарају фрагментарности сећања. Дотераност описаног, уметничка обрада евоцираних призора недвосмислено показује да ти призори, ипак, нису живот него литература – охрабрујућа и умирујућа. Испричан исповедним тоном, сваки догађај је пропраћен коментаром, никада није дат огољен. Дочарана искуства су, такође, мада лична, премештена у раван егзистенцијалног, општељудског. Када се, на пример, говори о томе како је јунакиња, након доласка у Канаду занемела, губитак способности говора повезује се са губитком сна, идеала. Изгубивши сан, изгубила је тачку ослонца, није више могла да замисли себе у будућности нити у садашњости, те је заћутала. Ким Туј Ли је одличан портретиста, њен кратак роман садржи изврсно израђене портрете готово свих учесника приче. Она често једним, изабраним догађајем, у неколико потеза уверљиво сугерише карактер и његову особеност ( ујак није остарио пре него што је умро; живећи у заблуди да гвозденом руком може да спроводи власт, мајка је рано изгубила безбрижност младости; отац ужива у сваком тренутку као да је једини, не пореди га, не оцењује, те зрачи најлепшим осећањем среће, трајним осећајем довољности).
„Ру“ на француском значи „поточић“, а на вијетнамском „успаванка“. Васпитавање је, примећује јунакиња, за њене родитеље значило завештавање богатства сећања, и, кроз њега, моћи опчињености, вере у могућност остваривања снова без ограничења, како би свако самостално следио свој пут. Другим речима, они су у најтежим ситуацијама, пред најболнијим искушењима, певушили деци успаванку која их је будила и окретала људима, јер једино човек може да нам страхоту учини мање страшном: „Сретала сам много људи који су веровали у Бога, али, што се мене тиче, ја верујем у анђеле. Џоана је била један од њих.“
Невена Стефановић
Обична, необјашњива љубав
Лидија Жорж, Док ветар звижди кроз кранове, Архипелаг, Београд 2011
Ако је прича срце романа, онда у роману Лидије Жорж оно снажно и равномерно куца. Савремена португалска ауторка приповеда реалистично, пажљиво повезује све нити приче, те постиже заокруженост и целовитост. Попут писца класичног романа, она заголица пажњу читаоца мрежом наговештаја, а потом пробуђену радозналост утоли доследно и постепено испуњавајући наговештено, то јест, успостављајући чврсте релације између делова приче.
Када је приповедање непрестано загонетање и одгонетање, када се за сваку кључаоницу читањем проналази кључ, може се стећи утисак о досади и застарелости. Код Жоржове, међутим, није тако. Њен роман уједињује класично приповедање и модеран сензибилитет. Модерност је, најпре, присутна у концепцији и обликовању карактера главне јунакиње Милене - она је јака у слабости, помирљива у немоћи, безазлена у доживљајима и реакцијама. Најчовечнија и најнормалнија од свих ликова, носи у себи помало расуту, али раширену слику света, која је, чини се, последица "искошеног" погледа. Ова упорна, но готово неприметна "ишчашеност" освежава причу, а разрешава се на крају романа коначним откривањем истине о Милени. Тајанственост приповедача представља, такође, искорак у несвакидашње, задовољење модерне тежње за новим и ретким. Приповедач је поуздан, накнадно је све сазнао, па постепено "одвија" причу о љубави, моћи, разликама, преварама, грејући је личним коментарима, као човек који је дуго и пажљиво размишљао о свему и, тек онда, проговорио. О злу приповеда са истом благошћу као о љубави и пријатељству, чиме пригушује ефекат болног и трагичног. Или га, можда, баш тако продубљује.
У роману Лидије Жорж друштвени односи и класна подела јесу засташујућа препрека која усмерава и ограничава животе. У свету у коме се све ради са разлогом, Милена и Антонино опстају захваљујући љубави - обичној, необјашњивој, дакле, безразложној. Она их узноси до висине на којој се не чују шумови света. Само умирујући звиждук ветра.
Невена Стефановић
Нема коментара:
Постави коментар