7.12.2011.
О, да ли?
Било је негде око пола два када је упао у собу, осећајући се слуђено: био је лудак, знао је то, био је будала, често лоше обавештен, и, то су знале ролетне, знао је то климави сточић, влага на зидовима, блага и притајена смрт која је уздисала са породичне фотографије, знала је то крв у углу усне, и сви су му се смејали, аветињски и притајено, бледуњаве ђавоље слуге.
А највише је то знала она, док је тако необавезно жвакала кикирики и упијала нову лагану емисију пуну имбецилних недоумица.
Дете је спавало у суседној соби и знао је да не сме да прави буку, а она га је посматрала, налик највећем невинашцету које уздише (боже, како је само досадан), а онда љубопитљиво трепће (можда да му ипак поклоним пажњу?). Покрет њених подигнутих обрва, лоше офарбана коса која је живцирала својим сјајем разметљиве блондине, ти маникирани нокти – људождерске канџе, све му је сада постајало јасно, како само јасно, тако јасно да би можда чак прснуо у смех од олакшања.
Било је време да постави Питање, што је и учинио, пратећи игру њених очију, тела, кратке сценске шокираности, онда одглумљеног смеха (како је само будаласт, одакле му то?). Па она је све савршено контролисала, свој врцави мудријашки одговор, плод изопачене маште бивше лоше ученице која глође оловке и жваће жваке, готово исто толико разметљиво као тај проклети кикирики.
Њене речи су смешне, али она то још не зна, пустиће је још који минут, да и сама поверује у своју причу. И гле, ето, постаје све боља, изговор глатко тече низ горуће усне, неколико умирујућих смешака, онда, можда, чак и блага намрштеност, тек да разбије монотонију (како ли се само усуђују да тако нешто причају?).
И речи су одзвањале, одбијајући се о зидове њиховог сиротињског собичка.
И речи су се мигољиле, воденкасти вапаји дуж целог пода, трудећи се да га у потпуности обузму.
И речи су (а за то је био потребан нарочити труд) биле тако слатке и драге његовом уху, да им је мало фалило да се радосно пригрле.
Коначно води до жељеног закључка као на писменом задатку – био је ту увод, разрада и крај – и, сада га задовољна својом умешношћу будно посматра, држећи међу прстима давно заборављену тужњикаву цигарету (па, зар ми не верујеш, то је било баш тако, тако и никако другачије).
Али, он има већ спремљену оцену, речи које су са смешком чекале на свај тренутак, речи које саме по себи ништа посебно не значе, речи које ће наступити пре његовог тријумфалног истрчавања на улицу. Једине живе, једине стварне речи, подсмешљиво питање које ће у три весела корака исказати његово мишљење о невештој лажи: О, да ли?
Милица Колоски
Нема коментара:
Постави коментар